Toga dana 6. avgusta 1903, u Senjskom rudniku, najstarijem u Srbiji za eksploataciju uglja započeo je masovni štrajk rudara, zbog otpuštanja grupe radnika i nesreće koja se prethodno dogodila. Nakon devet dana štrajk je okončan uspehom, povratkom na posao otpuštenih, skraćenjem radnog vremena i uopšte poboljšanim uslovima.
Taj datum je docnije prihvaćen kao - Dan rudara, i on se svake godine u Srbiji posebno obeležava.
Ove godine pada i 170 godina od početka rada Senjskog rudnika, odnosno proizvodnje uglja u Srbiji.
Senjski rudnik nalazi se dvadesetak kilometara jugoistočno od Despotovca. To je najstariji aktivni rudnik mrkog uglja u Srbiji. Eksploatacija rude započela je 1853, da bi ozbiljnije forme imala od šezdesetih godina 19. veka.
Rudnik je prvobitno nazvan Aleksandrovo, po knezu Aleksandru Karađorđeviću. Docnije je preimenovan u majdan kod Senja.
Onovremena vlada Srbije pozvala je inženjera Vasilija Božića, rodom iz Srema, tada Austrija, da stručno prouči stanje i osmisli eksploataciju.
Glavni korisnik proizvodnje decenijama je bila kragujevačka Topolivnica. Ruda je transportovana volovskim zapregama, da bi se pošto je sredinom osamdesetih u Srbiji zaživela železnica pristupilo gradnji uskotračne pruge do rudnika. Puštena je u rad 1892.
Oko rudnika je izraslo naselje koje je od 1869. imalo osnovnu školu.
O stepenu esanfskog ili sindikalnog organizovanja svedoči i činjenica su tamošnji rudari 1891. osnovali fond Bratska kasa, za međusobno pomaganje, u koji su izdvajali 1 odsto zarade.
U Senjskom rudniku je od 1903, izlazio lokalni list Rudarski glasnik. Godine 1908, uvedena je električna energija, u prvo vreme pre svega za osvetljenje.
Do protesta rudara, koji su prethodno već bili dobro esnafski, odnosno sindikalno organizovani, došlo je te 1903, pošto je uprava rudnika odlučila da otpusti trojicu zaposlenih, izgleda poznatih radničkih aktivista.
Štrajk je potrajao devet dana i posle mučnih pregovora uprava je prihvatila da svi budu vraćeni na posao, da radno vreme bude skraćeno, a rudarima je nadalje obezbeđivan i besplatan olaj za osvetljenje.
Pre prihvatanja 6. avgusta kao Dana rudara, nakon Drugog svetskog rata, u Srbiji su rudari obeležavali kao esnafski praznik, slavu, odnosno zaštitnika Svetog Prokopija. I crkva u Senjskom rudniku posvećena je Svetom Prokopiju.
Prema podacima iz 2019, u rudarstvu u Srbiji zaposleno je oko 22.000 lica. Približno 270 preduzeća radi u oblasti eksploatacije mineralnih sirovina a dvadesetak se bavi geološkim istraživanjima.
U Srbiji se rudarske aktivnosti obavljaju na oko 250 eksploatacionih polja, a istraživanja postoje na približno 130 polja.
Rudari u Srbiji imaju beneficirani radni staž, zbog izuzetno teških uslova rada.
Iako je rudarstvo u obnovljenoj Srbiji zaživelo tek polovinom 19. veka, na ovom prostoru zapravo postoje veoma ozbiljne tradicije uspešnog rudarstva u srednjem veku.
U srednjovekovnoj Srbiji postojali su čuveni rudnici poznati na širem evropskom prostoru kao Novo Brdo, Brskovo, Rudnik i drugi.
Još prvih decenija 15. veka Srbija je bila među najvećim proizvođačima Srebra u Evropi, koje je tada u odnosu na zlato imalo bitno višu vrednost nego danas. Relativno bogatstvo i privredna snaga onovremene Srbije poticali su odatle. Bogatsvo Dubrovnika takođe je izvorno poticalo od trgovine rudom iz Srbije, posebno od prerade glamskog srebra.
Još sredinom 13. veka, u vreme kralja Uroša I (1243 – 1276) u Srbiju se doseljavaju Sasi, rudari nemačkog porekla, iz Erdelja, tada Ugarska, kako bi radili na rudarskoj proizvodnji.
O značaju i obimu te delatnosti svedoči i postojanje posebnih pravnih spomenika. Sačuvan je tako "Rudarski zakonik" Despota Stefana, obiman pravni dokument koji je regulisao brojne oblasti rada i života rudara u Srbiji 15. veka.
