Marija Milanović, koja ne vidi od rođenja, jedna je od omiljenih nastavnica u Osnovnoj školi "Branislav Nušić" u Donjoj Trnavi kod Niša. Nakon što je završila psihologiju i komunikologiju, sebe je videla na radnom mestu psihologa, a o tome da će postati i nastavnica nije ni razmišljala. Međutim, uspešno je odgovorila i na ovaj izazov, a ekipa Anadolu posetila je njen čas građanskog vaspitanja.

Đaci prate nastavu s punom pažnjom. Čas o odgovornostima odraslih protiče u razgovoru o ulozi roditelja, nastavnika i ostalih zaposlenih u školi. Deca prate Marijina uputstva i odgovore zapisuju na papiriće posle čega svaka grupa svoje ideje predstavlja pred tablom.

"Jedna od mojih dilema kada sam tek počinjala da radim u školi bila je upravo ta, kako će me deca prihvatiti, da li će njima biti to neobično. Moramo da priznamo da nije svakodnevica da u školi vidite zaposlenog nastavnika s nekom vrstom invaliditeta", govori Marija.

Zato je u školu došla, kaže ona, otvorenog srca.

"Rekla sam deci da slobodno mogu sve da me pitaju. I deca su me zaista lepo prihvatila. Neki su malo suzdržaniji pa više prate, posmatraju, dok drugi više vole da pitaju odmah sve ono što im je interesantno", priča nastavnica.

Brojna pitanja

Na početku se često susretala s pitanjima poput toga kako upisuje ocene u dnevnik, kako priprema čas, dolazi do škole, usklađuje boje, zna koliko je sati…

"Pitaju me kako pročitam poruku na telefonu i ja im odgovorim da sada postoje čitači ekrana, kako na mobilnim telefonima, tako i na računarima, pomoću kojih može da se pročita ono što se nalazi na ekranu i da na taj način i radim. Vrlo rado odgovaram na sva ta pitanja, jer smatram da je važno da deca imaju te informacije, jer će sutra oni biti ljudi koji će možda biti u prilici da zaposle neku osobu s invaliditetom", objašnjava Marija.

Vremenom je upamtila svoje đake i njihove glasove povezala s imenima, iako to nije bilo lako. Podršku dobija od zaposlenih u školi, a ima priliku i da im uzvrati razgovorom i savetima jer, osim u nastavi, radi i kao psiholog.

"Nekim danima sam samo stručni saradnik. Tada radim s decom kojoj je potrebna dodatna podrška u učenju, u prevladavanju svakodnevnih izazova, kako na emotivnom, tako i na socijalnom planu. Razgovaram i pružam podršku i roditeljima, nastavnicima… Tu su i oni administrativni poslovi, ali zaista mogu da kažem da uživam u svom poslu", naglašava Marija.

Spoj više profesija

Naučila je da savladava izazove života bez vida još tokom školovanja u osnovnoj školi za učenike oštećenog vida u Zemunu. Tada se rodila i ljubav prema psihologiji koju je završila na Filozofskom fakultetu u Nišu.

"Psihologija je bila moja želja još od sedmog razreda osnovne škole. Privuklo me je to što smo radili radionice i, zapravo, ta mogućnost da razgovaramo o različitim tamama, o emocijama, o vršnjačkim odnosima na jedan opušten, a opet donekle strukturisan način. I znala sam da ću to da studiram kada sam napunila osamnaest godina i završila srednju medicinsku školu za fizioterapeute", seća se Marija.

Nakon stručne prakse u Osnovnoj školi "Čegar" u Nišu i nekoliko projektnih angažmana u nevladinim organizacijama, Marija je poželela da upiše još jedan fakultet.

"Ja sam jako volela i srpski jezik. Novinarstvo mi je došlo kao neka spona između te dve profesije. Treba poznavati ljudsku dušu da biste bili dobar novinar, a opet treba vladati dobro i jezikom, tako da je to neki spoj. Završila sam i komunikologiju i bavim se povremeno i novinarstvom", govori Marija.

Svakog radnog dana sa zadovoljstvom dolazi u školu koja je oko dvadeset kilometara udaljena od njenog stana u Nišu. Orijentiše se toliko dobro da u školskoj zgradi štap uopšte i ne koristi. Na radno mesto u Donjoj Trnavi dolazi autobusom, a do prigradske autobuske stanice od svog stana ide pešice. Ništa od toga joj, kaže, nije teško.